Док се на Блиском истоку руше стари поредци, на Балкану се одиграва тиха, али брутална лекција из реалполитике. У тренутку када се планета престројава због сукоба Израела и Ирана, Милорад Додик је повукао потез који се не може назвати никако другачије него – геополитички мат политичком Сарајеву.
Јасно сврставање наспрам парализе
Док је званично Сарајево остало заробљено у сопственој немоћи, разапето између емотивног везивања за исламски свијет и страха од америчког пријеког погледа, Додик је изабрао трећи пут. Није чекао да се прашина слегне; први је у региону истрчао са недвосмисленом подршком Израелу и операцијама Трампове администрације.
То није био само израз солидарности, већ стратешки удар којим је потпуно изоловао бошњачку дипломатију. Док министри у Сарајеву „ћуте као заливени“ да се не би замјерили ни Техерану ни Вашингтону, Додик позиционира Републику Српску као јединог поузданог и гласног савезника нове америчке моћи на Балкану.
Надмудривање „старијег брата“
Посебно је занимљиво како је овим маневром Додик надмудрио и „старијег брата“ у Београду. Александар Вучић, који је деценијама важио за мајстора баланса, овај пут је дјеловао као залог сопствених веза са Њемачком и Бриселом. Док се Србија „превија“ покушавајући да сачува европске инвестиције и не наљути Берлин, Додик је пресјекао све чворове.
Он, који отворено презире либералну и неодлучну Европу, погодио је у саму срж. Док Вучић оклијева, Додик директно комуницира са центрима који стварно одлучују. Он не жели да се допадне Бриселу; он жели да буде користан Вашингтону, и у тој брзини је оставио Београд у сјенци.
Мук у Сарајеву као потврда пораза
Највећи Додиков тријумф није у ономе што је рекао, већ у ономе што Сарајево није смјело да изусти. Та „тишина“ бошњачких лидера заправо је признање капитулације на спољнополитичком пољу. Док они чекају инструкције из Брисела – који и сам полако губи компас -Додик је схватио да путања до Вашингтона данас иде преко Тел Авива.
Партија је можда још у току, али фигуре на табли говоре да је Додик преузео иницијативу и постао фактор који се не може заобићи, док је Сарајево својом неодлучношћу само себе смјестило у политичку аут-линију.
