Источно Сарајево је израсло тихо, из потребе човјека да ишчупане коријене поново повеже са земљом и негдје остане. Да нешто сачува и некоме припада.
Источно Сарајево израсло је из судбина људи који су, кренувши у неизвјесност и бесповрат, на празном простору подизали град који је дубљи од камена од којег је сазидан.
И зато овај град нису најприје чиниле зграде, него имена. Људи који су живјели скромно, у тишини стварали, учили друге и тихо вјеровали да сваки њихов труд има смисла, чак и онда када га нико не чује и не види.
Данас њихова имена носе улице које причају о човјеку, дјелима, времену и вриједностима које су надживјеле и њега и вријеме у којем је живио.
Управо зато покрећемо серију текстова посвећену знаменитим личностима чија имена живе на картама Источног Сарајева. Сваким новим текстом враћамо им живот и подсјећамо на вриједности које су носили и чувамо од заборава оно што је дио нашег заједничког насљеђа.
Милан Симовић – пут народног хероја
Народни херој Милан Симовић рођен је 12. јула 1909. године у селу Шипу, у близини Пала, код Сарајева. Након завршетка основне школе остао је у родном селу и све до одслужења војног рока бавио се земљорадњом. Након војске, запослио се као надничар, а касније је радио као скретничар и чувар пруге на дијелу између Вишеграда и Стамболчића. Као млади радник, активно се прикључио радничком покрету, а 1937. године постао је члан Комунистичке партије Југославије.
Након окупације Краљевине Југославије и формирања усташке Независне Државе Хрватске, Милан је напустио службу и вратио се у своје родно мјесто, гдје је активно учествовао у организацији и припремама оружаног устанка против окупатора. Захваљујући својој храбрости, изабран је за команданта прве устаничке чете у свом крају. Ова чета је касније ушла у састав Романијског партизанског одреда под командом Славише Вајнера, познатијег као „Чича романијски“.
Прве акције Миланове чете и борбе на прузи Сарајево–Вишеград
Прву акцију Милан је извео са својом четом у селу Довлићима, прије свега разоружавши стражу која је чувала пругу, а затим онемогућивши саобраћај разарањем жељезничке трасе.
Користећи експлозив из неексплодираних авионских бомби, који им је обезбиједио Штаб Романијског партизанског одреда, чета је срушила мост код Раките, дуг 140 метара. Поред тога, разорили су и више других мостова у селима Сјетлина, Гајев, Подкоран и околини.
Током првих шест мјесеци, његова чета непрестано је водила борбе против усташко-домобранских снага које су настојале да одрже саобраћај на прузи Сарајево–Вишеград, показујући изузетну храброст и одлучност у свакој акцији.
Храброст на првој линији фронта
Иако је био командант чете, Милан је учествовао у готово свим борбама, а посебно се истакао у акцијама на Шиљицама, код Мајдана, Космаја, Прутине, Грачанице и Праче, гдје је показивао изузетну храброст и стратешку прецизност.
Са својим борцима, он је у селу Сјетлини, гдје је било распоређено 1.500 непријатељских војника, на јуриш заузео жељезничку станицу и разорио постројења. У Стамболчићу је, у директном сукобу, пиштољем савладао непријатељског митраљесца и заплијенио његов митраљез, док је на Палама заробио више непријатељских официра.
Када је формиран привремени фронта на Палама, Милан је постављен за његовог команданта. Током дводневне и двоноћне борбе која се водила на Добрим Водама и Буковцу, средином новембра 1941. године, овај народни херој, сам је савладао дванаест немачких војника.
Трагична смрт
Почетком јануара 1942. године, заједно са својим оцем, Милан је ступио у Прву пролетерску ударну бригаду. На путу за Фочу, 21. јануара исте године, код села Иловаче, упао је у засједу усташких снага и био рањен у ногу. Онемогућен да се креће, пао је у непријатељске руке, и на мучки начин изгубио живот.
Слава за храброст и жртву
Одлуком Врховног штаба Народноослободилачке војске Југославије и партизанских одреда Југославије (НОВ и ПОЈ), 6. септембра 1942. године, проглашен је за народног хероја, међу првим борцима НОВ и ПОЈ. У „Билтену Врховног штаба“ о проглашењу Милан Симовића за народног хероја пише:
„По одлуци Врховног штаба НОВ и ПОЈ даје се назив народног хероја другу Симовићу Милану, командиру Витешке чете Романијског партизанског одреда. У току петомјесечне борбе, у којој је лично учествовао и био у првим редовима, организовао је рушење жељезничке пруге Сарајево—Вишеград и тако је онеспособио за више од 10 мјесеци. Друг Симовић је погинуо од мучке усташке руке.“
Сјећање на народног хероја Милана Симовића
Почетком 1946. године, на темељима некадашњег фудбалског клуба „Вихор“, обновљен је фудбалски живот у Палама. Том приликом основан је ФК „Милан Симовић“, који je касније преименован у ФК Романија, под чијим именом клуб и данас наставља да његује и развија своју богату спортску традицију.
Данас у Палама, изнад заједничке гробнице погинулих војника и цивила у Другом свјетском рату, стоји споменик народном хероју Милану Симовићу као трајни подсјетник на његов подвиг. Рајко Кујунџић написао је књигу „Народни херој Милан Симовић“ као сјећање на храброст и жртву овог истакнутог борца.
И једна улица у овој локалној заједници носи име Милана Симића, чувајући сјећање на његов лик и дјело.
