Осми март је дан када се подсјећамо на снагу и значај жена у свим областима живота. Њихова улога у просвјети је посебно велика – жене су генерацијама обликовале школство, преносиле знање и градиле темеље будућности.
Учитељице имају јединствено мјесто у нашим животима: оне су прве које дочекају дјецу на прагу школе, брину о њима, усмјеравају их и уче не само словима и бројевима, већ и доброти, стрпљењу и разумијевању. За многе генерације дјеце учитељице су биле најближе мајкама, ослонац и путоказ кроз прве кораке живота.
Таква је била и Анђелија Јанковић, седамдесетшестогодишња учитељица у пензији, која је својим осмјехом и стрпљењем испратила генерације ученика.
Њен пут почиње у родном крају Вршанима код Бијељине, гдје је рођена и прве школске дане проводила као ученица, а касније у Бијељини гдје је наставила школовање које ће је довести до учитељске клупе.
- Рођена сам у Вршанима одакле је био мој отац, док ми је мајка била родом из Калиманића. У нашој породици биле су три кћерке, и одрастале смо уз много љубави, али и уз рад и скромност која нас је учила правим животним вриједностима. Прва четири разреда основне школе завршила сам у Вршанима, а потом сам школовање наставила у Брезовом Пољу код Брчког, од петог до осмог разреда. Већ у тако малом узрасту морали смо да будемо самостални и способни да путујемо до школе. Ишли смо бициклима, у дугим колонама ученика, кроз села и пољске путеве. Након завршене основне школе пријавила сам се на конкурс за Учитељску школу. Са одличним успјехом сам положила пријемни испит, који је тада обухватао српски језик, математику и музичко. То је био велики подухват и доказ да сам усвојила потребна знања, јер је на конкурс долазио велики број ученика, не само из нашег краја него чак и из Србије у Бијељину, прича Анђелија додајући да јој је тај успјех дао снагу и самопоуздање да крене путем учитељског позива.
- У то вријеме ријетко се ишло на више школовање. Из мог села, које је било заиста бројно, само смо нас двије дјевојке наставиле школовање, и то је било велико оптерећење за моје родитеље. Отац је радио као возач, тракториста, а мајка у пољу. Није било једноставно – требало је платити смјештај и храну, а ја сам знала понекад и гладна лећи. Ипак, нисам одустајала: вриједно сам учила и радила, јер сам знала да је то пут ка бољем животу. Путовала сам бициклом и по снијегу. Мајка је знала носити бицикл шест километара на рамену, само да бих ја наредних дванаест могла на њему ићи до Бијељине. Знала је отприлике у које вријеме се враћам, па би излазила пред мене да ми поново помогне. Када је отац отишао у пензију, његова примања била су довољна тек да покрију моје трошкове – становање, огрев и храну. Били су прави хероји. А и ја сам дала све од себе да их испоштујем и не изневјерим, присјећа се Анђелија.
Тих година било је веома тешко доћи до запослења, нарочито за жене. Конкуренција је била велика, а прилике ограничене. Управо тада Анђелија упознаје Радомира Јанковића из Решетнице, који је као учитељ радио у Калиманићима. За њега се удала и заједно су започели живот и рад у школи у Калиманићима код Сокоца. Њихова заједничка прича није била само брачна, већ и професионална – дијелили су исту љубав према позиву и исту посвећеност дјеци.
- Услови за живот били су веома лоши. Живјели смо на спрату изнад учионица, без струје и воде, и тако читавих десет година. Пијаћа вода је била удаљена пола километра, па смо је у дрвеним бремама доносили за кућне потребе. Путеви се нису градили, све је било тешко и скромно. Ипак, упркос свим тим условима, ту сам 1971. године родила сина Драженка, а 1975. године кћерку Драженку. У том периоду, заједно са супругом Радомиром, ванредно сам похађала и завршила Педагошку академију у Сарајеву. Није било нимало једноставно – требало је ускладити породичне обавезе, путовања и трошкове, а услови живота су већ били тешки. Ипак, уз много труда и одрицања успјели смо да истрајемо. Послије тих десет година рада у Калиманићима, захваљујући директору Марку Симићу, који ме је прогласио технолошким вишком како би ми отворио пут ка новим приликама, провела сам двије године у том статусу. То је значило да сам била без сталног радног мјеста, али сам остала у систему и чекала боље рјешење. На крају сам добила запослење у школи у Сокоцу, што је за мене представљало нови почетак и наставак учитељског позива, објашњава она.
Послије четрнаест година радног стажа добила је стан, што је у многоме олакшало до тада подстанарски живот. Живјели су скромно, али складно, били вриједни и никада се нису стидјели да поред својих учитељских послова раде још нешто како би допринијели бољем животу. Такав однос према раду и упорност омогућили су им да помогну и кћерки и сину да изграде своје куће, јер су увијек настојали да једни другима буду ослонац.
Учитељски позив за њу није био само занимање, већ истинска љубав. Уживала је у сваком дану проведеном са дјецом, савјесно обављала свој посао и трудила се да их научи не само школском градиву, него и животним вриједностима. Њена посвећеност и стрпљење остављали су дубок траг, а радост коју је налазила у учењу и дружењу са ученицима давала јој је снагу да истраје у свим изазовима.
- За мене је увијек било најважније да са дјецом успоставим контакт, да их упознам и да им приступим на лијеп начин. Учитељ мора имати стрпљења, мора знати да их саслуша, јер дјеца осјете када их неко разумије и прихвата. Сматрам да сам била добар учитељ, дјеца су ме вољела, имала сам лијепу сарадњу са колегама и заиста сам уживала у свом учитељском позиву, истиче она.
Са четрдесет година радног стажа отишла је у пензију 2008. године. Без супруга Радомира остала је 2017. године, што је промијенило њен живот, али је утјеху нашла у породици. Највећу радост јој доносе дјеца, унуци и праунуци, који су њено највеће богатство у овим данима.
Своје вријеме и у данима пензије проводи активно – још увијек јој долазе основци да им помогне у учењу, а она каже да јој то годи, јер и даље ради са младима и нада се да ће је здравље и памћење послужити. Млађим генерацијама поручује да су дјеца највеће богатство, да их треба чувати, његовати и усмјеравати, јер управо у њима лежи будућност сваке породице и друштва.
- Вјерујем да је најважније рађати дјецу, јер је живот с њима љепши и испуњенији. Иако је данас тешко вријеме, када се много ради и када људи немају пуно слободног времена, примјећујем да се родитељи ипак посвећују својој дјеци. Са њима се ради, постоји много садржаја прилагођених њиховим потребама, и то ме заиста радује. Знам да је свако дијете заслужило да буде вољено, уважено и вођено кроз одрастање, јер управо у њима лежи наша највећа радост и будућност, каже нам Анђелија за крај.
Анђелијин животни пут најбоље показује колико су рад, упорност и љубав према породици и позиву важни. Од тешких почетака, преко деценија проведених у учионици, па све до дана пензије, остала је вјерна дјеци и учитељском позиву. Данас, окружена породицом и младима са којима и даље ради, она свједочи да је највеће богатство управо у дјеци и у ономе што остављамо будућим генерацијама. А када се присјетимо празника жена, још јасније видимо колико су жене значајне, снажне и способне да превазиђу тешкоће, да се изборе за своје мјесто и да својим радом и љубављу обликују бољу будућност.
