У времену дигиталних уређаја и брзог живота, десетогодишња Миа Марјановић и годину старија Софија Самарџија из Источног Сарајева чувају дух традиције кроз вез, показујући да љубав према ручном раду и умјетности не познаје године.
Ове најбоље другарице, ученице Основне школе „Јован Дучић“, љубав према везењу откриле су захваљујући Мијиној баки, која их је научила првим корацима у овој вјештини. Вез им је тада постао омиљен хоби којим се баве већ двије године.
– Није уопште тешко радити вез. Када се ради са љубављу и трудом, ништа није тешко – рекла је Софија Самарџија Срни.
Њихов рад није остао непримијећен ни међу вршњацима, а према Софијиним ријечима, другари кажу да је баш лијепо то што оне раде и стално их хвале.
– Радове често носимо и у школу, гдје слободно вријеме користимо да наставимо са везом – додала је она.
Иако посвећене овом традиционалном занату, ове дјевојчице не запостављају ни друге активности, па тако воле да цртају, возе ролере и играју одбојку, спајајући на тај начин креативност и игру.
Миа Марјановић је објаснила и како настаје један вез од идеје до готовог рада.
– Прво се купи платно, нацрта се мотив, а онда се иглом и вуном ради бод по бод. Сваки убод је мали и ради се под углом. За један вез треба око мјесец дана, у зависности од величине и школских обавеза – навела је Миа за Срну.
Додала је да највише воли да везе мотиве животиња које сама пренесе на платно.
У времену када су традиционалне вјештине све рјеђе међу најмлађима, примјер ових дјевојчица показује да се љубав према култури, умјетности и насљеђу може његовати и преносити уз мало стрпљења, труда и подршке најближих.
