Духовни пут вјере од Сокоца до манастира Острог, дуг 230 километара, ове године је одржан седамнаести пут. На њему је учествовало 28 ходочасника који су шест дана корачали, уз молитву и снагу воље савладали све тешкоће и стигли до светиње.
За многе учеснике оно није само физички напор, већ прилика да кроз молитву и одрицање пронађу унутрашњи мир и снагу.
Један од покретача ходочашћа и вођа овогодишњег пута, Дејан Елез, истакао је да је ово била једна од најбољих група до сада. Ходочасници су, како је рекао, са великом лакоћом савладавали задате циљеве, пратећи се и пружајући подршку једни другима све до самог циља – поклоњења моштима Светог Василија Острошког.
Међу ходочасницима се ове године издвојио Миленко Цвијетић, који је са својих 62 године већ дванаест пута ходочастио пут вјере ка Острогу. За њега је ово искуство постало дио живота, а искрено се нада да ће имати снаге да дочека и двадесето ходочашће.
– Пут је пун искушења како физичких тако и психички, налазимо заједничку ријеч и из тог заједништва црпимо снагу. Трудимо се да млађима помогнемо, да их бодримо, удијелимо користан савјет, на крају сви заједно успијемо доћи тамо гдје смо наумили, пуни елана, физички исцрпљени али духовно обогаћени. Мислим да су сви који су ишли ове године при чврстој одлуци да ходочашће и у будућности понове. Поред породице, мој живот се своди на ишчекивање новог ходочашћа. Изазов је велики, године стижу, али жеља и хтења не слабе – напротив, расту. С вјером у Бога и уз славу и милост Светог Василија Острошког, надам се да ћу учествовати и наредне године, додао је Миленко.
Двадесетједногодишња Снежана Нешковић из Рогатице ове године је први пут ходочастила Острогу и каже да је све тешкоће пребродила уз молитву.
– Ходочашће је одавно била моја жеља, али до сада су ме веће животне околности спријечавале да је остварим. Ове године сам се пријавила и, уз молитву, успјела да пребродим све тешкоће и стигнем до Острога. Мислила сам да наћу успјети али с вјером и молитвом за моју породицу у мислима, издржала сам. Када сам стигла пред светињу, осјетила сам мир и снагу који су ми били највећа награда за сав труд, казала је она.
Посебну пажњу међу ходочасницима привукли су брат и сестра близанци, Младен и Младенка Вукосављевић. Њих двоје су већ више пута заједно корачали ка Острогу, а ове године су кренули из различитих мјеста – Младенка из Сокоца, а Младен из манастира Високи Дечани. Иако раздвојени на почетку пута, заједничка вјера и жеља да стигну до светиње поново су их спојили под Острогом. За Младенку је ово било шесто поклоничко путовање ка Острогу, али прво без брата близанца уз њену страну. Иако јој је било теже без његове подршке, знала је да је молитвом уз њу. Младен је на ходочашће кренуо из манастира Високи Дечани, а снажна вјера и заједничка жеља довели су их у исто вријеме пред светињу под острошким стијенама.
– Једанаест пута сам ходочастио са Романије ка Острогу, а ове године ми се испунила жеља да ка светињи кренем са наше свете земље – са Косова и Метохије, из Високих Дечана. Било је то ново искушење и искуство, пут дуг око 260 километара је нешто тежи јер се углавном ради о успону, а успут смо тражили мјеста за преноћиште. Кад је Бог тако хтио, са сестром и ходочасницима са Романије срели смо се управо пред светитељем. Оно што ми је посебно драго јесте да сам благодат двије велике светиње – Светог Стефана Дечанског и Светог Василија Острошког – донио баш на Романију, казао је Младен.
Суграђани су и овога пута дочекали ходочаснике са радошћу и топлином. Након вечерњег богослужења у храму, уприличено је ломљење славског колача и свечано је обиљежена крсна слава Удружења „Свети Василије Острошки“.
Предсједник Удружења Милан Маричић захвалио је свим ходочасницима на истрајности, као и суграђанима и добрим људима који су помогли да њихов пут буде лакши. Са вјером да ће се овај благословени пут наставити и у годинама које долазе, поручио је да је заједништво и духовна снага оно што овај подвиг чини посебним, те да је радост видјети да се она из године у годину наставља.
Ходочашће до Острога показује да вјера и преданост могу савладати сваку тешкоћу. На том путу заједно корачају и млађи и старији, свако носећи своје искуство и снагу, али и радост што дијеле исти духовни подвиг у овом сада већ традиционалном походу који је постао дио духовног идентитета овог краја.
