У сребреничком селу Ратковићи данас су обиљежене 34. године од страдања 24 Срба из тог мјеста, од којих су готово сви били цивили, међу којима и шест старијих и болесних жена.
Нјих су током ратних дешавања 1992. године убиле муслиманске снаге из Сребренице и околине, а поједине жртве су и спаљене.
Парастос је служен код споменика, који су својим страдалим сродницима и комшијама подигли преживјели мјештани.
Цвијеће су положиле делегације општине, Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице, породице страдалих, као и неколико страначких делегација.
У Ратковиће су и ове године дошли људи из различитих крајева Републике Српске и Србије како би одали почаст страдалима, сачували сјећање и подсјетили да очекују правду за злочин који се овдје догодио, а за који још нико није одговарао.
Чланови породица убијених Срба питају зар је мало 34 године да се прикупе докази о злочину и убиству становника Ратковића у њиховим кућама.
Наводе да ј све познато, и ко су жртве и ко су починиоци, јер је ријеч о мирном цивилном становништву, већином старијим особама.
За ратни злочин над Србима у Ратковићима били су оптужени Ибро Јакубовић и Хусо Салиховић, али их је Окружни суд у Бијељини ослободио, уз образложење да није било довољно поузданих доказа да су починили наведена дјела.
Како преноси Срна, Тужилаштво БиХ ни за један злочин над Србима средњег Подриња није прикупило доказе. Нико у правосуђу БиХ не поставља питање како је могуће да за толико масовних злочина и убистава више од 1.500 српских цивила у овој регији нису прикупљени докази и шта три деценије раде тужиоци који воде те предмете.
Опструкција истраге злочина почињених над Србима је очигледна, а циљ је да у историји не буде записано да су злочинци пресуђени, чиме би злочини били прикривени као да нису ни почињени.
Ријетки преживјели Срби присјећају се да је 1992. године око 4.30 часова ујутро почела пуцњава, уз велику буку, галаму и ударце металним предметима са више страна око села. Причају како су чули узвике „Алаху екбер“, „Хватај их живе“, „Кољи редом, штеди муницију“…
Захваљујући јутарњој магли и добром познавању терена, мањи број мјештана успио је да се сакрије и тако избјегне страдање, посматрајући из шипражја и заклона како муслимански војници убијају њихове чланове фамилије и комшије, пљачкају и пале имовину.
Ријетки преживјели наводе да су спремни да свједоче, јер за овај, као и за све остале злочине почињене над Србима у средњем Подрињу, нико није кажњен.
Број свједока се из године у годину смањује због смртности, па се поставља питање хоће ли неко од преживјелих дочекати да Тужилаштво и Суд БиХ процесуирају одговорне за злочине у Ратковићима.
Милена Станојевић је, према ранијем свједочењу за Срну, у тренутку напада успјела да се склони у оближњи шумарак и тако преживи. На кућном прагу убили су јој мужа Станоја, а оца Обрена Богићевића заклали пред кућом.
Она је раније за Срну испричала да су муслимани пуцали са свих страна и да су, када су ушли у село, почели да кољу, пљачкају и пале све што су стигли.
Оне које су затекли у кућама убили су их и запалили. Мјештани који су успјели да се сакрију захваљујући сумраку слушали су ужасне крике и јауке сродника и комшија које су клали, сјекли и убијали тупим предметима.
Мјештани Ратковића не вјерују у правосудне органе БиХ, те истичу да починиоце злочина једино може да стигне Божија правда, а што се, према њиховим сазнањима, и догађа.
Представници Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице указали су на опструкцију Тужилаштва и Суда БиХ када је ријеч о предметима злочина над Србима.
Предсједник ове организације Бранимир Којић истакао је да нема помака у процесуирању одговорних за злочине у Ратковићима, као ни за друге случајеве страдања Срба из Сребренице.
-Срамота је за правосуђе БиХ да за 34 године још нико није кажњен за убиства цивила у Ратковићима, као ни за остале масовне злочине над српским цивилима у сребреничкој општини, гдје су муслиманске снаге почеле етничко чишћење у априлу 1992. године уништавајући и убијајући све што је српско – рекао је Којић.
Он је истакао да правосуђе БиХ упорно ћути, а западни медији и политика и даље једнострано тумаче карактер рата у БиХ, тенденциозно и неосновано оптужујући Србе за све.
– Страни новинари и агенти чак су злоупотријебили фотографију Драгине Продановић из Ратковића са лобањом убијеног сина Живана, коју је препознала по оштећеном зубу и која је обишла свијет, али су потписали да је ријеч о Бошњакињи, а не српској мајци – подсјетио је Којић.
Он је рекао да то потврђује необјективност и пристрасност Запада када је ријеч о односу према жертвама рата у БиХ, упркос чињеницама и доказима који доказују неистиност тог наратива.
Ратковићи су на данашњи дан 1992. године потпуно спаљени и уништени.
Мјештанин Милан Станојевић наводи да је од предратних око стотину српских кућа у мјесној заједници Ратковићи и око 300 становника, до данас обновљен само 15 кућа, уз помоћ Владе Републике Српске и властитим средствима власника.
Додаје да у селу стално живи само један човјек, а повремено још неколико особа у току љетне сезоне, односно бербе малине која овдје изузетно успијева.
Станојевићу је на данашњи дан погинуо брат Никола, а рањена снаха Раденка која је за три дана успјела да се кроз шуму извуче до Факовића у братуначкој општини и преживи масакр.
Томислав Живановић један је од ријетких мјештана који су преживјели напад на Ратковиће.
Присјећајући се тог дана, рекао је да је село нападнуто са свих страна у раним јутарњим часовима, око 5.00 часова. Навео је да се бранио све док није чуо пуцњаву иза себе, након чега је, захваљујући добром познавању терена, успио да се извуче из из обруча и избјегне смрт док је село горјело, а народ масакриран у кућама.
Да је ту постојало велико село свједочи још понека зидина са димањацима, који пркосе времену, али је из њих израсло дрвеће, дјелимично обновљено сеоско гробље, као и споменик изнад села подигнут страдалим мјештанима.
У овом селу, које је било насељено малобројним старачким домаћинствима, муслиманска војска свирепо је убијала жене, старце, слијепе и глувонијеме, које је затим спаљивала у њиховим кућама и уништавала трагове српског постојања.
Међу жртвама није било дјеце, јер их у том периоду није било у селу, иначе не би преживјела као ни остали цивили.
