Избор занимања је једна од првих великих прекретница у животу младе особе, а улога родитеља у том процесу је значајна. Ипак, важно је да њихова брига не пређе границу и не прерасте у контролу, јер се тада може десити да несвјесно доносе одлуке умјесто своје дјеце.
Психолог и психотерапеут Маја Савановић Зорић указује да родитељи често, и не примјећујући, преносе сопствене амбиције или неостварене жеље, вјерујући да тиме поступају у најбољем интересу дјетета.
Она објашњава да одлуке о школовању на нашим просторима често имају и снажну породичну компоненту, обликовану очекивањима, вриједностима и страховима.
– Родитељи, настојећи да заштите дијете, често предлажу опције које сматрају сигурним и перспективним, али такав приступ може удаљити младу особу од сопствених интересовања и довести до избора који више одражава породичне него личне потребе – рекла је Зорићева.
Према њеним ријечима, задатак родитеља није да одлучују умјесто дјеце, већ да им помогну да упознају своје способности и интересовања.
– У периоду преласка из основне у средњу школу дјеца још немају јасно изграђен професионални идентитет, па се природно ослањају на ставове породице. Због тога је подршка родитеља од кључног значаја – истакла је она.
Зорићева истиче да сигурно породично окружење омогућава дјетету да слободно размишља, истражује и преиспитује своје изборе без страха од одбацивања.
– Разговор, интересовање и присутност дају осјећај стабилности из којег се лакше доносе одлуке – рекла је Зорићева, преноси Срна.
Зорићева је додала да прелазак из средње школе на факултет доноси другачију динамику јер тада постаје израженија потреба за самосталношћу.
– Родитељи често осјећају додатну одговорност јер ову одлуку доживљавају као дугорочно пресудну. Управо у том односу између потребе да се савјетује и потребе да се пусти, развија се осјећај личне одговорности код младих – истакла је она.
Она је истакла да се притисак јавља онда када родитељска брига прерасте у потребу да се контролише избор дјетета.
Према њеним ријечима, праву мјеру није лако пронаћи, поготово када се у обзир узме нешто о чему се рјеђе говори, а то је родитељски страх да дијете неће направити добар избор, да ће погријешити и тиме себи отежати пут, да не види ширу слику.
– Унутрашњи немир често стоји иза потребе да се савјет претвори у одлуку и управо ту се одвија најважнији дио родитељског рада, не према дјетету, него према себи – рекла је Зорићева.
Она је нагласила да је породични контекст наовим просторима обиљежен блискошћу и међусобном повезаношћу, што може бити снажан ресурс, али и изазов када је потребно направити простор за индивидуалне изборе.
