Када би се отиснули у неки европски клуб, направили би додатни искорак. Уз велику четворку, своје шампионске узлете имала су и два сарајевска клуба. Сарајлије, али и сви они којима је плава боја ближа срцу, носталгично се присјећају 11. јуна 1972. године, када је Жељезничар подигао трофеј.
– Имао је надимак Гроф, замислите колико је онда имао поштовање, а и данас га, иако је, нажалост, преминуо, има у Сарајеву. Био је невјероватан играч и велика људина ван терена – почиње причу Никић.
Како каже, управо Братић је „крив“ што је и он обукао „плави“ дрес.
– Још ме нешто веже за њега. Да њега није било, никад не бих дошао на „Грбавицу“. Играо сам у градачачкој Звијезди и играли смо против Јединства из Брчког које је предводио Братић. Братић ме препоручио, јер сам у два меча против њих тада постигао три гола и популарни Гроф јавио је Ивици Осиму да обрате пажњу на мене. Већ сам имао 23 године. Захваљујући њему отишао сам у свог Жељу – рекао је Никић.
Било је право уживање гледати Братића како „гине“ на терену, а био је и миљеник публике.
– Био је борбен, толико да за њега није било изгубљене лопте, чак и када иде у аут, он није дозвољавао да изађе. Невјероватно је колико би пута уклизао на једном мечу. Није Пеле рекао случајно да га је баш он најбоље чувао. Био је, у позитивном смислу, противничким играчима досадан као крпељ. Код те „Жељине“ генерације можда је лопта могла да прође, али играч никако – присјећа се уз осмијех Никић.
Фото: glassrpske.com
Братић је на почетку хтио је да буде центарфор, ипак, тренер Милан Рибар препознао је код њега комбинацију офанзиве и дефанзивних замисли и нашао за њега идеално мјесто у везном реду.
– Причао ми је Ивица Осим о томе да је Братић првобитно желио да буде шпиц. Букал је био шпиц, Јелушић и Делушић по крилу, а по физиономији тренери су препознали да је му је мјесто у везном реду. Братић је био омален и набијен, најсличнији Полу Брајтнеру. Рибар је нашао право мјесто и ту се наша легенда и прославила. Лотар Матеус ме неодољиво касније подсјећао на Благоја Братића, додуше Нијемац је био мало офанзивнији – рекао је Никић.
Остала је и култна фотографија када мијења дрес са Пелеом.
– Пеле, који је тада био најбољи играч на свијету, па можда и свих времена, размијенио је дрес са Братићем, пружио му руку иако га је у том мечу намучио. Играо је тада за репрезентацију Југославије, то је као сада да играте за Бразил. Та селекција била је прави дрим тим – додао је Никић.
За репрезентацију је одиграо укупно три меча.
У гатачком селу Фојница, гдје је рођен 1946. године, и данас га одмила зову Блажо. Његова родбина кроз сјету, осмијех, али и понеку сузу присјећа се легенде која је помјерила фудбалске границе, а због њега су готово сви у том периоду навијали за Жељезничар.
Фото: glassrpske.com
Блажо је у Херцеговини био фудбалско божанство. Прича нам то Ранко Братић који каже за „Глас“ да су му се дивили и противнички играчи. У њему је био усађен менталитет побједника, а није имао лак животни пут.
– Родитељи су са шесторо малољетне дјеце 1949. године отишли за Вогошћу, а почео је играти фудбал у локалном Претису, гдје је тада показао да одскаче од саиграча. У „плавом“ дресу одиграо је 343 првенствена и куп меча за Жељезничар, по чему је рекордер – рекао је Братић.
Ипак, како каже, мало позната чињеница је да су само секунде дијелиле Благоја Братића од тога да обуче дрес загребачког Динама.
– Било је то 1963. године. За њега се прво заинтересовао Динамо и пошао је на жељезничку станицу на пут према Загребу. Ту га је срео пријатељ Душко Јовановић који је већ тада играо за „Жељу“, а прије тога за Претис и убиједио га да остане. Вратио се кући, а од 1964-65. године постаје незамјењив у дресу Жељезничара – додао је Братић.
Био је пун духа, волио је друштво, причао је вицеве, с њим никад није могло бити досадно, а никада није заборавио ни родни крај, у којем је посљедњи пут био 2007. године, мало прије смрти.
– Волио је Херцеговину и у Фојницу је долазио често, кад год би нашао времена. Играо је и локалне турнире, ми бисмо га на то натјерали јер је био велика звијезда, а куриозитет је био да смо на једном турниру у истој екипи имали једног од оснивача РТРС- а Илију Гузину и легенду Жељезничара Благоја Братића – рекао је Братић нагласивши да је својевремено био и велики боем.
По завршетку фудбалске каријере као тренер предводио је више клубова, а, између осталих, Искру из Бугојна увео је у највиши ранг југословенског фудбала. Уз то, био је и селектор репрезентације Малезије, а у Канади, тачније Торонту, гдје је и провео посљедњих 15 година живота, преминуо је 2008. године.
Прва постава
Почетних 11, који су исписали историју Жељезничара под тренерском палицом Милана Рибара, остало је у трајном сјећању не само навијачима клуба са Грбавице него и правим заљубљеницима у фудбал.
Били су то: Јањуш, Којовић, Бећирспахић, Братић, Каталински, Хаџиабдић, Јелушић, Јанковић, Букал, Спречо, Дераковић.
Били су познати и по надимцима Чобо, Кока, Велија, Уво, Шкија, Хаџија, Фелер, Гуза, Јозо, Сепи, Тица.
Пише: Милош Васиљевић
