Снимањем исповијести ратних војних инвалида из Фоче, студио Меморијалног центра Републике Српске у овом граду наставио је документовање свједочанстава о страдању српског народа у Одбрамбено-отаџбинском рату. Свједоци су говорили о ратним дешавањима, околностима у којима су рањени, као и о страдању српских цивила и бораца на овом подручју.
Поред ратних сјећања, свједочанства доносе и слику живота на овим просторима прије избијања сукоба.
Ратни војни инвалид четврте категорије, са 80 одсто инвалидитета, Драган Милановић присјетио се живота прије рата, али и тешких ратних година.
„Сви смо се дружили, без обзира да ли смо проавославци, муслимани или католици. Међутим, пред сами рат, можда на мјесец или два прије, осетила се нека нелагодност између муслимана и нас Срба. Почели су да се одвајају прво по столовима у кафанама, па онда по кафанама. Да би све ескалирало неких двадесетак дана пред рат када су отворено почели да причају о наоружавању. Нарочито је то било изражено у „пијанским“ касним часовима послије поноћи, када су се отварали и говорило ко је добио, а ко купио пушку“, рекао је Милановић.
Према његовим ријечима, уочи почетка рата Срби нису били организовани нити припремљени за сукоб који је услиједио. Када су видјели да се ситуација мијења, наводи, почели су да предузимају одређене кораке како се не би поновила страдања која су Србе задесила 1941. године.
„Морали смо да се организујемо да бисмо одбранили своја огњишта. На седам дана пред рат почели смо с организацијом стража око својих кућа, да не бисмо дошли у ситуацију да нам неко упадне с оружјем и побије наше породице. Након тога, несретни рат је дошао тако што су муслимани у насељу Доње Поље запалили пар српских кућа и то је био класичан повод. То се десило 8. априла 1992. године“, подсјетио је Милановић, који је тешко рањен на Осаници, када га је метак погодио у десну наткољеницу и раме.
Предратног и ратног периода присјетио се и Бранислав Вуковић из Козје Луке, такође ратни војни инвалид четврте категорије.
Његов ратни пут обиљежила су два рањавања на подручју Фоче –на Дугој њиви код фочанске Јабуке и на Папратној њиви надомак Миљевине. Свједочио је и о страдању свог брата Милорада који је од посљедица рањавања на оловском ратишту преминуо на ВМА у Београду.
Вуковић се осврнуо и на аферу „Фочатранс“ из септембра 1990. године, која је, како наводи, додатно нарушила међунационалне односе уочи ратних дешавања.
Истакао је да су откази групи радника српске националности у тадашњем транспортном предузећу „Фочатранс“, којим је руководио директор Мурид Ђулиман, као и незадовољство које је услиједило, протести, интервенција полиције, хапшење демонстраната и увођење полицијског часа, били један од показатеља све дубљих подјела које су се осјећале уочи почетка рата.
Да се приближавају тешка времена осјетило се и у мјесној заједници Козја Лука, гдје је муслимаско становништво било већинско. И прије званичног почетка рата, истиче Вуковић, поједини Срби суочавали су се са засједама и постављеним барикадама.
„То је било на годину прије рата. Све су сеоске страже биле у Козјој Луци. Смјењивали су се. Пратио сам их по ноћи како под капутом носе аутомат, ловачку пушку, танџару и иду да стражаре“, испричао је Вуковић.
Пред камерама Меморијалног центра о страхотама с краја прошлог вијека говорио је и ратни војни инвалид четврте категорија Ненад Кебара из фочанског села Штовић.
Посебно сјећање Кебара носи са ратишта на Трескавици, гдје је претрпио тешко рањавање након експлозије мине.
„Трескавица представља врата Фоче и да је непријатељ прошао нас у Фочи не било. Не може се ријечима описати та борба, па рачунајте само 14 напада у једном дану на врху Лупоч. Ко није био не зна шта је Трескавица. Горе једнако убијају камен и граната, страшно је било. Простор гдје је био главни удар можда је површине великог стадиона, а тукле су по нама и брзе интервенције НАТО пакта са Игмана“, посвједочио је Кебара.
Овај ратни инвалид говорио је и о снази, моралу и одлучности српских бораца да, упркос тешким ратним условима и бројним рањавањима, истрају у одбрани Републике Српске.
Фоча је међу локалним заједницама у Српској у којој је Меморијални центар Републике Српске, уз подршку Радио Фоче и Музеја „Стара Херцеговина“, формирао студио за прикупљање видео свједочења чланова породица погинулих бораца и српских цивила у протеклом рату.
Снимања се од октобра прошле године обављају у спомен-соби погинулих бораца у Музеју.
Сви из Фоче који желе да се придруже пројекту прикупљања и документовања аудио-визуелних свједочанстава из Одбрамбено-отаџбинског рата и оставе свједочење могу се обратити на број телефона 058 214 070.
